Osim toga što sam ovaj Newsletter započela, između ostalog, i rečima iz pesme Ace Lukas :) zaista imam dosta toga da podelim sa Vama.

Muzika nije tema kojom se ove bavimo, a ja sam oduvek bila poznata u društvu po tome da svaku pesmu koju čujem samo jednom, ostane u mojoj memoriji. Nije važno jel to bilo na lokalnoj liniji kojom sam išla u posetu babi i dedi kao klinka ili je nešto sasvim drugo u pitanju :)

Ali da posle kiše dođe duga, to nekako svi znamo. Makar u teoriji. 

Praksu sam za ove još malo pa četiri godine u Americi više puta iskusila ovde nego na starom kontinentu, ali to je verovatno zato što je vreme ovde toliko nepredvidivo da se u danu a i satu svašta izmenja. 

Kada pričamo o apstraktnijim pojmovima i kada želimo da se dotaknemo metafore, posle kiše dolazi sunce a nekad i duga, zar ne?

Retko kada je sve tako crno a da nema Sunca, odnosno radosti. 

I sada dok odlazim daleko, neko se već pita kakve to sve veze ima sa Amerikom i našim snovima?

Sledeće nedelje će biti 4 godine kako mi je odobrena prva američka viza, 17. mart, da budem precizna. A već nedelju dana nakon toga, sleteli smo u Hjuston. Ona tri kofera što su bila naslov u Blicu, krevetac na rasklapanje i to je to.

Sve što smo želeli je da budemo zajedno i da imamo priliku da živimo pristojno od našeg rada. 

Dovoljno, zar ne?

Ali, ono što nije deo svakidašnje priče je to, da smo pre toga godinu dugih dana, moj suprug i ja živeli razvojeno. Da se u međuvremenu rodila naša devojčica i da je to što smo zajedno- bilo sve što smo tražili.

Da li je to zaista dovoljno?

Da li smo bili spremni?

Da li smo znali šta nas čeka?

Da li je iko mogao da nam kaže nešto?

i najvažnije od svega- koga bismo slušali?

Kada ceo svoj život spakuješ za nedelju dana u nekoliko kofera, na šta si spreman i šta ti očekuješ?

Previše sam vam pitanja postavila a nisam dala nijedan odgovor :)

Dovoljno je, ako ti tako misliš. Možeš bez svega, možeš bez priprema, i nema prepreka kada nešto jako želiš.

Ali bih danas svakome drugom savetovala da izabere drugačije od mog izbora. Ne zato što nije najbolji na svetu, nego zato što zaista može drugačije.

Nekako ne verujem da je neko drugi imao situaciju poput naše i baš zato verujem da svakome drugome može i treba da bude lakše, i tu sam da pomognem.

Ne verujem da je iko otišao u Afriku da radi u struci, dva meseca pre nego što žena treba da mu se porodi, kako bi imao da othrani porodicu. Ne verujem da je iko prepoznao da sa tri plate ne može da izdražava porodicu i da je kopao i tražio drugo rešenje- a to smo bili mi. Ne verujem da je još neko iz Afrike dobio posao u Americi, sa manjim primanjima nego u Africi i prihvatio to jer veruje da je bolje za njegovu porodicu. I isto tako ne verujem da je još neko započeo na nultoj poziciji u Americi, bez obzira na svoje bogato profesionalno iskutvo, sa svime prethodno pomenutim. Uz sve to, ne poznajem ni puno njih koji zarađuju od osnovne škole a žive u "obećanoj" zemlji skoro četiri godine bez prava na rad. Uz sve to, pet meseci pre odobrene vize, bila je i jedna neodobrena. 

Zbog svega navedenog i još mnogo toga drugog, želim da ti znaš da duga postoji i da će tvoj san doći na red. Iskreno se nadam još "danas".

Meni su rekli da je hleb u Americi sladak i da pare padaju sa neba. Ali, kako kupujem ili pravim hleb bez aditiva, ne jedem sladak hleb.

Pare padaju sa neba ali imaju svoju cenu. Možeš da ubereš gomilu para ali one nisu besplatne. Nekad plaćaš kamatu, a nekad plaćaš i zdravljem i time što ti život postane posao, i onda zapravo nemaš više život, nego samo posao.

Drugim rečima, Amerika može da bude baš sve što poželiš ali biraj pažljivo. Možeš jesti sladak hleb a možeš i da potražiš onakav kakav ti voliš. Sve postoji. 

Često je potrebno uložiti vreme i trud, ali to ne znači da nema duge :)

Kao što sam vas prošle srede pozvala da sebi odgovorite na ona pitanja u vezi sa svojim dolaskom u Ameriku, isto tako vas pozivam da ako ste već tu- preispitate svoje odluke.

I reći ću vam da i ja činim isto.

Pišem sve kvalitete svog života ovde i sve ono što danas živim. 

Preispitujem plan za ovu godinu.

Pravim petogodišnji lični i porodični plan.

Podsećam sebe šta Amerika ima i šta Amerika nema.

Pronalazim ono što mi nedostaje...

Nadam se da sam danas uspela da vam skrenem misli sa Korona virusa i pokažem kako je život lep :) 

Kao i uvek, i danas možete da mi se javite jednostvnim pritiskom na "reply" :)

Sledeću sredu ne očekujte moje pisamce, ali se družimo za dve srede!

Sve najbolje!

Nevena