Prvi april stigao je na naše kalendare. 

Iako nekima svaki dan počinje da liči na prošli, mislim da ipak danas možemo da nađemo neku šalu i kažemo ono čuveno APRILILILILI!

Kako ne mogu da vam vidim izraze lica dok čitate, nema smisla da šale stavljam ovde ali sam odlučila da podelim sa vama jednu smešnu situaciju koja mi se desila. Bilo je to prvih dana u Americi i jesam to spomenula na Instagram postu, ali u Zajednici imam mesta da to malo bolje opišem :)

Subjektivan osećaj je da je to bio prvi dan u Americi a realno je možda bio i treći. U svakom slučaju prvi dan u gradu, šetamo i suprug mi pokazuje gde je šta. Sve gledam i upijam, ipak smo u najlepšem delu gradića u koji smo došli po svoje američke snove. Gradić je zapadni deo Hjustona, zove se The Woodlands. Sve je lepo i uređeno, ima prelepo šetalište uz neko jezero u centru i oko kojeg sa obe strane ima šetalište i nekoliko mostića koji sve to spajaju...

Dolazimo do tržnog centra, beba spava u kolicima i moj suprug mora nešto da obavi unutra. Nas dve ostajemo napolju jer ne želim da mi bleštava svetla i klima u molu probude dete, kao ni svi ostali ljudi i buka. Parkirala sam kolica i gledam oko sebe. Vidim parking. Kad odjednom mladić trči ka kolima, seda u njih i odjuri. Pomišljam- ovo je malo čudno! Zašto neko trči i juri u sred bela dana? Da nije ukrao auto? Ne stignem ni da razmislim kad trči drugi, još brže od prvog i isto odjuri. Pomišljam- čemu ja to svedočim? Hoće li me sad neko pitati šta sam videla? Jesam li uspela makar poslednje brojeve tablica da vidim?

Ma, nemoguće je da kradu tako auta! Pa svi znamo da će da ih uhvate, kamere su svuda, zar ne? 

Ni ne gledam dal' Jovani ide sunce u oči, jer sam se našla u sred američkog akcionog filma i ništa mi nije jasno...

Kad eno još dvojica zajedno trče i svaki na svoju stranu. Ali onaj jedan liči na prvog od pre koji minut...

Pokrivam lice i umirem od smeha- sama se sebi smejem i čekam da mi se već suprug vrati jer će me ovaj put neko uhapsiti što se smejem sama sebi na sred ulice :)

Scena koju sam posmatrala je zapravo onaj drugi deo što viđamo u fimovima kada neko izlazi iz restorana a već ga čeka auto :)

Nadam se da vam je ova priča makar smešak stavila na lice :) To je bilo pre 4 godine a meni i dalje ta veoma draga. 

Danas sam objavila Instagram post na kojem sam podelila situaciju od juče, a pozivam i vas da svojim komentarom podelite svoja iskustva. Možete i da označite #blogamerickisan ukoliko želite da vidim vaš smešan post :)

Prošle srede ime Newslettera imao je Grad bez ljudi ili ljudi bez grada. Međutim, ostala sam vam dužna za tu temu. Ono što bih mogla da vam kažem je da dokle god su nam danas gradovi bez ljudi, imamo sve te gradove dok smo ljudi. 

Budimo što bolji jedni prema drugima i prema sebi samima i sve će da dođe na svoje.

Ukoliko možete, nekome pomozite. Kako god da ste u mogućnosti. Ako pomognete i sami sebi, i to se računa :)

Ovom svetskom situacijom pogođeno je jako puno ljudi, na različitim nivoima. Ali, odgovorno tvrdim da bi nam svima bilo lakše kada bismo znali da nam stanje na računu broji koju nulu više. 

Tim povodom sam napisala tekst koji je prvenstveno namenjen onima koji su u Americi, jer daje neke praktične savete kako da se smanje računi i kako da se obavi kupovina bez da se ide u prodavnicu.

Život u Americi u doba korone  ima za cilj da te podseti na neke pogodnosti koje imaš ako živiš u Americi, a mogu da ti služe u ovom periodu života. 💰Kao i da ti da nekoliko ideja kako da uštediš novac, jer da se ne lažemo, sa većim stanjem na računu, lakše se diše.
Tu su i preporuke kako da se bolje se organizuješ, kako da se socijalizuješ a da ne kršiš preporuke i zabrane koje su na snazi. Kao i kako da "odeš" kod doktora.

Da vam odmah priznam, danas i najmanji izazovi mogu da izgledaju veći. Ali nekako, verujem da nam je svima lakše kada znamo da imamo jedni druge. 

Ono što sam ja lično uradila da mi služi je to što sam se priključila izazovu koju je pokrenula Rachel Hollis i njen suprug Dave Hollis. Izazov se zove Next90Challenge i okrenut je ka ideji da uradimo šta možemo u narednih 90 dana. A uz 5 zadataka koji se praktikuju, veruje se da će svima koji to čine biti lakše:

1. Ustani svaki dan 1 sat ranije od svojih ukućana- cilj je imati sat vremena isključivo za sebe. Onima koji žive sami ovo je baš lako :) Ali onima koji rade od kuće i čija deca idu u ove sad online škole, zaista je izazovno. 

Ja sam negde u sredini, ali nije mi lako da ustanem jer nemam predstavu kad će ko da ustane ali makar se trudim da ustanem pre 8. Da je sve u normali, moralo bi to da bude u 5:30.

2. Svaki dan pokreni svoje telo i vežbaj barem 30 minuta. Nije važno kako, važno je da se vežba. Kako znaš i umeš, sa čime god da raspolažeš.

3. Popij svaki dan onoliko vode koliko se veruje da je tvom telu potrebno- odnosno pola tvoje težine u paundima pa onda u ouncima vode. Da bih to prevela na srpski morala bih da se malo pomučim, ali srećom google sve to lako prebaci u zadate veličine. Sve u svemu, ja treba da popijem 2,5l vode.

4. Odustani od jedne vrste hrane za koju znaš da ti škodi, na 30 dana. 

Iskreno, ovo mi trenutno pada najteže. Iako sam neko ko je držao razne samostalne izazove ( 90 dana bez šećera, 10 ispita za mesec dana i slično), teško mi je da danas odustanem od čokolade. Ili od belog hleba ili od krompira. Jedan je razlog što mi čokolada zaista jeste ono što jedem kada me pokrene emocija i nisam danas dovoljno jaka da joj se oduprem, sa sigurnošću na 30 dana. U ostalom, treba da pravimo i torte i kolače i slavimo rođendan u izolaciji a to ne možemo bez čokolade :) Isto važi i za hleb jer to znači da sama moram da pravim jer zdravih hlebova nema u prodavnicama a i ne pada mi na pamet da idem u prodavnicu često. Krompir je jedno od retkih povrća koje svo troje jedemo i nije momenat da sebi zagorčavam život kuvajući još nešto dodatno. 

Ali, odlučila sam se za čips. Nisam neki fan čipsa i nikad neću sama poseći za kesicom. Ali, ko god da ga jede, ja ću mu se polako pridružiti. Tako da ću 30 dana izbeći to :) Mali je korak jer nije da se krećemo među ljudima i idemo na nekakva druženja, ali nema veze. Imamo mi i u kući čips kojem ću reći NE :)

5. Napiši 10 stvari zbog kojih si danas zahvalan. Tu je naglasak na tome da budeš specifičan. Na primer, jedna moja za danas je: Što imam Zajednicu koja računa na moj mail i rado ga čita. Mnogi mi i uzvrate odgovorom. Osećaj kada doprinosiš- najbolji je osećaj na svetu. Ovo zapravo može da bude i tri stavke :)

 Iako je treći dan, nije kasno da se pridružite ovom izazovu! Javite mi ako se odlučite :)

Prateći predavanje sa ovog izazova, čula sa jedan dobar predlog, a to je: nemojte da gledate vesti! 

Nema nikakve šanse da ostanete ravnodušni i da vas makar jednom ne strefi neka vrsta panike ili anksioznosti. Sve što se dešava je preveliko i veće od nas samih.

Ne kažem vam da ne čitate vesti i informacije. Ali, ako izostane narativ koji pored informacija uliva i emocije, više će vam prijati. 

Informisati se možeš putem zvaničnog sajta Svetske zdravstvene organizacije. 

Ako i dalje veruješ da moraš da gledaš vesti, makar smanji sadržaj i vreme provedeno gledajući u ekran. Prijaće ti.

U ponedeljak sam poranila i otišla u prodavnicu, u pokušaj dvonedeljne nabavke. I srela sam čudo 21. veka- toalet papir! Osim toga, našla sam i sapun i jednokratne rukavice. Sve to mi je ulilo nadu da sve dolazi na svoje!

Ipak, bila sam jedina koja je nosila rukavice. Kada sam prodavca pitala zašto ne nose rukavice, on mi je rekao da ga smara da ih menja svakih sat vremena. Da se oseća sigurno jer ima štit ispred kase. Inače, taj štit prekriva jednu petinu kase. Nisam uspela da se suzdržim nego sam mu rekla da ja i dalje ne mislim da je on bezbedan. A on mi se, kako dolikuje kulturi, zahvalio što se brinem za njega.

Ovo bi zvučalo kao vest bez narativa, najbolje što sam umela da sklonim emocije i implikacije. 

Zaista smatram da radimo najbolje što možemo da se zaštitimo, a nadam se da tako radiš i ti.

Želim da znaš da sam tu i dalje za sva pitanja, predloge i podršku.

Budite mi dobro! Volim vas :)

Nevena