|
Po ovom još jednom oblačnom danu, pijem sa vama već standardnu kaficu četvrtkom dok slušam kultnu emisiju "Oblak u bermudama" na MixCloud-u. Nekada sam je slušala na radiju sa ništa manjim uživanjem, a sada eto došlo je vreme podcast kulture.
Iskreno, od ponedeljka sam baš nekako tako... po malo u tmurno-kišovitom raspoloženju, a i na oblaku na kome mi se stalno drema. Doslovno je tako, pa sam se sa svog radnog stola barem jednom dnevno dogegala do kreveta da malo odmorim kako bih prikupila energije i nastavila sa radom.
To odmaranje i rad se ovim tempom protezao na ceo dan, pa sam potpuno izgubila kontrolu nad radnim i slobodnim vremenom.
U ponedeljak nisam ni primetila da mi se dan "izmakao".
U utorak sam to primerila i počela da se po malo nerviram.
U sredu, tj. juče sam počela da se malo više nerviram, a danas sam rekla sebi, "Daj od sebe sve što možeš, ali bez sekiracije."
I tako sam i počela dan, sa vidno manjim % energije, ali sa željom da dam svoj današnji maksimum, pa šta bude.
U tom mom razmišljanju dok sam pravila sebi jutarnju limunadu, i zapitanosti gde se zagubila moja draga energija, setila sam se reči svoje nastavnice srpskog jezika iz osnovne.
Sećam je se kao visoku damu, uvek sa punđom i svetlim kompletima suknja-blejzer, a oko vrata lančić sa priveskom satića u koji je stalno gledala koliko je sati.
U jednoj raspravi oko tumačenja lektire rekla je mom dragom razredu VIII-1 da je normalno da svi imamo različita tumačenja. Čovek kao pojedinac može da sagleda delo na jedan način u mladosti, na drugi u srednjoj dobi, a na treći u zrelom dobu, jer se svaki dan budimo drugačiji nego juče. Zato se ne treba upoređivani ni sa sobom, a kamoli sa drugima.
Možda mi tada, sa svojih 14 godina nismo baš mogli najbolje razumeti njene reči, ali ovakve mudrosti, iz srca i toliko istinite, ostaju nam urezane u pamćenje i dobro je setiti ih se u trenucima kada su nam potrebne.
Zato sa oblaka širim ruke, grlim vas i želim da i ovaj dan živite najbolje što možete, istinito i neponovljivo.
|
