Kako mislim zašto doći u Ameriku? Pa svi žele :)

Šalu na stranu, mene zaista zanimaju vaši odgoori na ovo pitanje. 

Ali kada kažem da me zanima odgovor na ovo pitanje, želim da znate da mene zanimaju ogdovori na mnoga pitanja, gotova sva dobronamerna pitanja.

Kada bih mogla da vratim vreme i pitam sebe pre 4 godine Zašto želiš da dođeš u Ameriku, odgovor bi bio ko iz topa: Tamo mi je suprug i želim da budemo zajedno. Nijedna druga stvar ne bi stigla u taj odgovor jer je to bilo najvažnije.

Ipak, ako bih godine vratila još više i sada da je neka 2010. dok sam na kraju studija- odgovor bi bio vezan za posao i karijeru.

Ako bih se vratila na početak studija, sigurno bih u tom momentu mislila na neki kraći program kao način dolaska i onda bi moja želja za Amerikom imala direktnu vezu sa "da zaradim neke pare i kupim neke stvari, proputujem, upoznam novu kulturu".

Ako bih bila u sadašnjem momentu, odgovor bi bio potpuno drugačiji od svih onih gore.

Šta želim da kažem? 

Amerika svakome deluje privlačno iz različitih perspektiva i različitih ciljeva.

Neko želi samo da poseti svoje drage ljude ovde, neko želi da se popne na Rokijeve stepenice, neko da vidi zgradu gde su živeli Prijatelji :)

U prilog ovome govore i priče vas koji ste do sada iskoristili svoje novogodišnje poklone. Neko ima samo neopisivu želju da dođe, dok drugi imaju jasan plan i cilj. Neko je već uspeo i da dođe u ovom kratkom periodu a ima i onih koji ovih dana pakuju kofere. Javili su se i oni koji još uvek ne mogu da putuju bez saglasnosti roditelja, i drugi koji su već uveliko odgojili svoju decu.

I svi imaju taj isti žar i želju za dolaskom u Ameriku :)

I svi koji dođu u Ameriku su ovde stranci. Kreću od nule. Od neke nule, pozitivne uglavnom, ali bukvalno sve ispočetka. Novi ljudi, nova kultura, novi grad, nova klima, ma sve novo...

I niko ne oseća strah od toga. 

Ja zaista verujem da će uspeti svako ko dođe. Da će da ostvari svoj san. Da će naučiti toliko toga, da će se promeniti, da se sazreti ili dozreti :) 

I sve dok gradite svoje američke snove, vaš uspeh je zagarantovan.

Ali onog momenta kada svoje snove zaboravite i dozvolite da ih nečiji nadvladaju, ne kladim se više na vaš uspeh. 

Ukoliko dozvolite da vam to što svi žive na račun kreditnih kartica i na "foru" budu vaš san, garantujem da će vaš san postati košmar.

Nađi svoje snove i svoje ciljeve i njih ostvaruj. Ne gutaj velike zalogaje, neko lepo sitne zalogaje i pažljivo žvaći, da se ne zagrcneš.

Kada smo kod hrane i žvakanja, moram da podelim sa vama sa sutra predstavljamo Srbiju na Internacionalnom festivalu u ćerkinoj školi. 

Najveći izazov mi je i bila hrana, jer kako da pripremiš nešto što je baš iz Srbije a da ne bude da je iz Bosne ili neke druge naše zemlje? Druga stvar- šta da pripremiš a da bude "finger food" i da može da stoji neka 4 sata?

Smislila sam da ću da skratim muke praktičnim rešenjem, lepo kupim ćevape i burek i ispečem i isečem, pa šta bog da. Ako treba da se svađam oko ćevapa, neka bude. Praktičnost neka pobedi. 

Ali, odem lepo juče u tu prodavnicu gde obično nalazim tu hranu i NEMA. Ni ćevapa ni bureka. Lepo nema. Al odlučim da budem još praktičnija, kupim Plazmu i Eurokrem i kažem lepo sebi da je moj problem rešen. 

Oba su vala baš iz Srbije, neće se pokvariti i sigurno će svima da se svide. 

Iako Plazma i Eurokrem nisu tradicionalna srpska hrana po "pravilu", pravo da vam kažem, ne poznajem osobu koja to ne jede u Srbiji, osim naravno onih koji se izričito zdravo hrane. 

Radije bih stavila Granum proizvode ali presušio mi izvor od letos, a još uvek nemaju distribuciju za Ameriku.

Jedini izazov mi je šta ću sada sa tih 100 čačkalica što imaju zastavu Srbije na sebi? :)

Ako sam nešto naučila za ove skoro 4 godine u Americi, onda je to da se ne nerviram. Ranije bih se živa pojela i verovatno celu noć mesila nekakve kiflice i kolače samo da ja iznesem što bolju prezentaciju. 

Danas vreme cenim mnogo više a živce daleko više.

Ima Srbija i pored hrane čime da se hvali, sve dok politiku držimo po strani. Tako da se ne brinem da ću ostaviti dobar utisak :)

Mogla sam i da se ne prijavim i nikada ne bi znali za moju zemlju, jel tako? 

Uostalom, opet ću se poslužiti najboljom rečenicom na svetu: Završeno je bolje nego savršeno.

Tako ću završiti sa tim da vas pozovem tj podsetim da imate još 3 dana da iskoristite svoj novogodišnji poklon od mene :)

I sa tim da vam kažem da sam se konačno prijavila na trku! 29. februara ću prvu put da protrčim kroz "finish".

Nije polumaraton, nego samo 10k, ali je daleko više od onoga za šta sam danas spremna.

Polumaraton me čeka u drugoj polovini ove godine, sa boljim vremenskim prilikama. 

Zapravo, kako ima preko 30 polumaratona u ovom ogromnom gradu, zaista imam mogućnost izbora, al sve su prilike da će biti u oktobru. A do tada, ja se radujem svojoj prvoj trci :)

Nadam se da se mi dobro!

Sve najbolje

Nevena