Vreli pozdrav, dragi/draga :)
Počinjem sa vrelim pozdravom jer je danas baš upeklo ovde kod mene, u Texasu. Čak me je sunce malo i ošamutilo pa mi je trebalo nekoliko sati da dođem sebi od jutrašnjeg brčkanja.
Danas sam odlučila da podelim sa vama jednu pomalo težu temu. Tema nije mračna ni teška po sebi, nego nosi sa sobom puno emocija.
Više vas me je pitalo o tome kako je kada odeš u Srbiju i kako je kada se ponovo vratiš u Ameriku? Odnosno gde ja osećam da pripadam.
To je stvarno kompleksna tema i zato kažem da je teška. A odgovor na to pitanje je više nego promenjiv.
U današnjem trenutku, meni je kuća u Americi. Kada sam prošlog meseca otvorila vrata stana nakon sedam nedelja u Srbiji, osetila sam se kao kod kuće.
Živim u Americi četvrtu godinu i sada kada imam jače korenje, u smislu prijatelja ovde i neke svoje omiljene stvari, izgrađen životni stil- meni odnosno nama, je sada kuća ovde.
Volim da kažem- kuća je tamo gde ti je lepo. Zato mogu da kažem da je meni kuća i u Srbiji. Ali u datom momentu, više se osećam da pripadam tu.
Ovde moja porodica i ja imamo pored svega gore navedenog, i prostor za rast i prostor za napredak. I to je nešto što nam je izuzetno važno.
U nastavku bih ipak volela da naglasim da ne želim da kažem ni da se ne bismo nikada vratili u Srbiju niti da smo milion posto sigurni da ćemo ovde zauvek ostati.
Sada smo tu i pronašli smo našu svrhu ovde.
Postoji još jedna tema koja može da se nadoveže na ovu a tiče se jezika i kulture.
Moram da priznam da je izuzetno izazovno očuvati svoju tradiciju i kulturu u tuđoj zemlji. Mnogima polazi za rukom i mnogima ne.
Meni lično je jezik ono na čemu držim fokus jer smo došli do vrlo izazovnog perioda.
Dakle, naša četvorogodišnja ćerka kreće sledeće nedelje, osnosno srede, u školu. Taj program se zapravo zove Pre-K, odnosno pred- predškolsko. Namenjeno je određenim kategorijama i nju je kvalifikovao maternji jezik, odnosno to što joj je engleski drugi jezik. Zapravo pripada ESL (English Second Language) Programu. koji je pre samo mesec dana trebalo da traje 3 sata svaki radni dan.
Međutim, određeni Zakon je izglasan i taj program je promenjen na celodnevni program. Dakle, ona će sada pet dana ići u školu po 7 i po sati.
Sad će neko reći da je to sasvim normalno i da tako deca idu i u vrtić i ja se slažem sa tim, sve je to tačno.
Samo što konkretno ona nije bila toliko dugo ni u vrtiću, niti je toliko bilo izložena učenju na engleskom jeziku.
I prema mojim dosadašnjim zapažanjima, tada deca počinju da izbegavaju maternji jezik, koji god on bio.
Postane im lakše da pričaju na engleskom sa svima, a roditelji to podrže i ćao zdravo maternji jeziku.
Upravo zog toga, rado ću da primim savet iskusnijih, naročito onih koji su bili u sličnoj situaciji, bez obzira jesu li ili nisu uspeli da zadrže jezik kod dece.
Verovatno jesam malo preopterećena, ali sam se davnih dana zaklela da će moja deca pričati srpski gde god na svetu živela. I to razgovetno i sa bogatim vokabularom. To je bilo pre nekih 15 godina kada sam čula kako pričaju naši Kraljevići. Tada mi je bilo smešno i tužno a hajde sada da vidimo hoću li uspeti bolje.
Ima ova tema još dublje elemente ali ne bih sada da produbljujem, dok ne saznam da li vas zanima.
Prošlog petka sam objavila tekst Saveti za prekookeanske letove. Jasno da nisam otrkila mlaku vodu, ali sam želela da na jednom mestu stavim sve ono što su meni savetovali, u nadi da će vama da koristi.
Umalo da zaboravim da napomenem da će ćerkin duži boravak u školi zasigurno doprineti češćem i bogatijem sadržaju na Blogu, tako da eto radosti za vas koji čitate.
Kao što sam pre dve srede obećala, čujemo se svake druge srede! A svakog drugog petka čeka vas i novi Blog post!
Rado čitam vaše mejlove!
Pozdrav!
Nevena
|
