Danas želim sa vama da podelim kako sam pre godinu dana došla na ideju da pokrenem Blog Američki San. 

Kada smo došli u Ameriku, kao da se za mene srušilo sve ono što sam do tada poznavala. I sve ono što sam ostavila na starom kontinentu i sve ono što sam mislila da ja znam kako je. I ne samo to, nego je baš sve bilo drugačije nego što sam zamišljala. 

Jedino je moja porodica bila ta koja je ista i sa mnom. (Što nikako nije mala stvar)

Od tog marta 2016. godine do ovog oktobra 2019. nije prošao dan a da ja nisam nešto novo naučila. 

Nije prošao dan da me nešto novo nije zanimalo.

A nisam imala koga sve da pitam, nisam znala kako da dođem do odgovora, nisam znala šta sa čime mogu da uporedim. Na kraju priče, nisam znala ni čiji odgovori mogu da budu relevantni za moju istinu.

Da praktično objasnim- ako pitam lokalnog Amerikanca gde je najbolji restoran u gradu, šta mislite hoće li se meni svideti isto što i njemu? Ako je on odrastao na hrani iz mikrotalasne a ja na dnevno sveže kuvanoj hrani- da li mi imamo iste ukuse i isto poimanje najboljeg? 

Pre tri godine jedine korisne informacije uspevala sam da pronađem na Blogu Jovane Miljanović, koja je u to vreme pisala o studijama u Americi.

Ono što je meni cilj jeste da budem tu za sve one koji su došli ili dolaze da grade svoj američki san. Jasno mi je da je potpuno drugačija slika i perspektiva nekoga ko je došao u Ameriku kao dete (a čita moj blog), došao u u srednjoj školi, na studije, na posao, na foru, na razmenu studentata, na work & travel program, na program čuvanja dece, na siguran posao, na ekspertsku poziciju ili na početak iz nule. Kao i perspektiva nekoga ko samo dolazi u posetu rodbini ili turistički ili poslovni obilazak.

Svako ko dolazi ima neku svoju sliku ali svi imaju i neke zajedničke "brige" i nedoumice. 

Kroz ovih 8 meseci postojanja Bloga razumela sam neke izazove sa kojima se ljudi sreću i veći broj tih situacija jesu poput onih koje sam i ja imala, ili imam i danas.

Želim da vas ovom prilikom pozovem i ohrabrim da mi napišete sve ono što možete da prepoznate i kao najmanju ili najmanje bitnu stvar, koja vas zanima ili plaši. Nikako ne zaboravimo velike i krupne stvari! 

Spremno čekam što više pitanja i komentara, da što više saznam i naučim i naravno podelim znanje. 

Želim I da vas obavestim da je u ovaj Blog uloženo jako mnogo ljubavi, i kada neko radi nešto iz ljubavi, nije mu ništa teško. I da vas ohrabrim da uvek birate takve ljude za svoje saradnike, u kojoj god sferi života. Iz mog takvog izbora ćete vrlo brzo videti blog u novom sjaju :) Neizmerno se radujem :)

Još 13 dana i samo još jedan Newsletter nas deli do poslednjeg dana za apliciranje za Zelenu kartu. Kako sam o tome pisala poslednja dva puta, a i na društvenim mrežama, neću više dodavati ništa. Mnogi su mi već javili da su aplicirali i ja im svima držim fige, pa ćemo u maju da čujemo ko je imao najviše sreće.

Želim Vam lep ostatak dana i cele nedelje!

Ako ne pre, čujemo se u sredu :)

 Nevena