Kada pričamo o onome što znamo, mnogi se tu odmah okrenu školi i struci čiji su deo. 

Neko sam ko ipak daleko iznad škole ceni ono naučeno sa strane. Ta "strana" može da bude naučena i u školi, ali tu mislim na ono što si ti kao čovek naučio dok si znanje i iskustvo sticao.

Tako verujem i da je Korona jedna nova životna škola za sve nas. I da imamo prilike jako puno toga da naučimo. 

Nećemo dobiti diplomu, to je sigurno. Ali je na nama koje znanje i lekcije ćemo izvući. Imamo priliku da biramo "predmete".

Iako verujem da su pored zaraženih, najviše stradali oni sa tanjim novčanicima, ipak i onaj sa daleko debljim ima svoje izazove. Niko nije ostao pošteđen, i to je ono zbog čega ovaj izazov pruža mogućnost da se držimo zajedno.

Neko sam ko voli čoveka i ko se oduvek zalagao za ljudska prava, i mnogima su ovih dana ugrožena. Ne želim da se bavim politikom niti da upirem prstom u bilo koju vlast, iz barem dva razloga. Jedan je taj što nijednu ne podržavam a drugi je taj što sam davno odlučila da se time ne bavim.

Volim da mislim da svako radi najbolje što može i zna. 

Zahvalna sam što na moje najbolje što mogu i znam niko drugi nema uticaja, nego je moje samo moje. Moja odluka je moja i moja reč je samo moja. Odnosno nije me niko drugi primorao na ništa rečeno ili urađeno.

Sa druge strane, ipak moram da kažem da nikako ne volim da budem redak slučaj koji zna kako bi trebalo da se radi i što je moje najbolje iznad lokalnih preporuka, ako pričamo o zaštiti od virusa.

Ne mogu da volim što moje komšije šetaju bosi, puštaju decu na igrališta, razgledaju po prodavnicama, odlaze u kupovine koje nisu neophodne i povrh svega što im je sve to omogućeno.

Ne mogu da volim što znam da smo tako malo procenat onih koji su u karantinu. I to sad već punih mesec dana. 

Zbog čega rade prodavnice koje prodaju nameštaj? Alate? Kola? Da li je to zaista neophodno danas? Da li ćeš ti nekome spasiti život ako danas kupiš novi auto? Hoće li ti dete biti zahvalno što si žrtvovao svoj i njegov život da mu kupiš novu lampu za čitanje jer je stara izašla iz mode? 

A sa ozbriom na to koliko je online kupovina razvijena u Americi, zaista ne mogu da nađem opravdanje...
Razumete moju poentu, nadam se...

Želim da kažem da se zaista ne osećam zaštićeno u državi kojoj sam, i da iako mi nije ugroženo ljudsko pravo na slobodu kretanja, zaista verujem da je ugrožena moja vrsta. 

Zaista verujem da iz ove svetske situacije možemo bolje da prepoznamo šta je ono što nama fali da bi se osećali zaštićeno i radimo na tome.

Kao neko kome je pre tri godine život zastao kao što je mnogima sada, zaista znam kako je živeti sa tim osećajem. 

Sećate se da sam pričala o tome kako smo imali pet dana da napustimo Ameriku kako ne bismo prešli na ilegalnu stranu? I da se to desilo upravo tada kada je trebalo da stanemo na noge? I da smo umesto toga, propali kroz provaliju neizvesnosti i iščekivanja a da je umesto dodatnih nula naš račun dobio predznak minus i tek onda nule...

E baš to iskustvo me je naučilo da bih se sa neizvesnošću daleko lakše nosila da je račun deblji. 

Iz tog razloga sam i objavila tekst Život u Americi u doba korone, kako bih i tebi pomogla da ga podebljaš sada ili makar da smanjiš troškove. Iako je tekst napisan za vas koji ste u Americi, sigurna sam da može da posluži i onima koji tu još nisu... Znam da u mnogim zemljama neki računi oprošteni, ali isto tako znam da mi nemamo u kulturi ljubav prema dugovima.

Ljubav prema dugovima gaje Amerikanci, koji su mahom naterani da tako žive i da misle da su im kreditne kartice prijatelji. To je za neku drugu temu, ali pisaću vam i o tome. 

Sa obzirom da ne znamo kada će sve ovo da se završi, ja sam došla na neku ideju da dam sebi rok. 

Taj moj rok nema nikakve veze sa Koronom ali ima sa Blogom i vama koji čitate i pratite moj rad. Dala sam rok da za 5 meseci ispunim sve što sam zacrtala, a zacrtala sam baš dosta toga. 

Prvih mesec dana ove situacije sam koristila za prokrastinaciju i gubljenje vremena a sada sam odlučila da se ponašam kao da će život jako da mi se promeni i da ako ne uradim u narednih 5 meseci sve zarctano, neću nikada.

NIKADA? Dakle, sad ili nikada?

Jer jeste sada teže kada smo svi stalno u kući i svi smo sada stalno gladni i svi smo pomalo nervozni i svi bismo sve i svašta...I lako je izgubiti se u svemu tome. 

Tako predlažem i vama da napravite svoju listu koja se zove sad ili nikad.

Ne zato što imate viška vremena, jer mnogi nemaju,

Ne zato što ne možete nigde da idete, jer to samo pomaže da se ulenjimo...

Nego zato što želim hoću i mogu i znam da će drugima služiti. 

Ne zato što sam sada i učiteljica škole mojoj ćerki nego zato što i ona treba da vidi da možeš više!

Ne kažem da iko na ovom svetu treba da radi nešto što ne voli i što ga ne ispunjava.

Ali lični ciljevi treba da budu nešto što voliš i što te ispunjava :)

Dakle ne da bude ja to ne mogu jer imam dete (decu) nego ja to mogu jer imam dete (decu).

Ovde nikome ne savetujem da uradi nemoguće, ali savetujem da uradi onoliko koliko želi i može. A da to ima veze sa SAD ili NIKAD. Niti mora sve odma, čak ni ne treba. Daj sebi rok i neka bude realan. I uvek budi blag prema sebi. 

To ne znači da treba da se samosaželjavaš, nego da umeš sebe i da pohvališ a ne samo kritikuješ.

Samim tim što i razmišljaš o tome i čitaš ove redove, ti već činiš više od većine. Većina samo bleji u tv i konzumira...

Dakle, da zaključimo, sve se menja, jel tako?

Menjam se ja a menjaš se i ti :) 

Hajde da uradimo sve što možemo da nam ta promena prija. Ne kažem da će da bude savršeno. Ali kako jedna pametnica čiji rad izuzetno cenim i zove se Jovana, kaže: Završeno je bolje nego savršeno!

Uradi, pa ćeš kasnije ispravljati, ako bude neophodno...

Ako je neko ostao bez posla ili primanja, verovatno mu je još teže. Ako su nekome propali svi planovi, verovatno mu je još teže. Ali ako radimo ono što možemo biće nam svima lakše.

Imam tu sreću i privilegiju da teme o kojima mogu da pišem i dalje postoje i da i dalje ljude zanimaju Porezi, Načini dolaska u Ameriku, kao i da će ljudi nastaviti da sanjaju i grade svoje američke snove, te samim tim imam šta da radim.

Bez obzira na to što će se neke stvari promeniti, i što mnogo toga u ovom momentu ne možemo ni da zamislimo, ipak treba da radimo.

Suprugov klub planira turnir krajem maja. Ne mogu ni da zamislim da će da se održi jer svaki taj turnir ima preko hiljadu ljudi...Ali to me neće sprečiti da po prvi put priželjkujem turnir i da mu se radujem. Ma ima da isplaniram šta ću da obučem, ako treba i nekoliko puta da se presvučem :) 

Jer ne mogu da planiram u ovom momentu ništa drugo jer će sve da bude drugačije, ali ipak, mogu da promenim pogled na neka dešavanja ranije.

Ranije je turnir za mene značio to da on radi od jutra do sutra i da ima i do 8 utakmica u jednom danu. I za mene dve opcije: idem i ja na turnir, sunce me ubije, ćerkica i ja ne znamo više šta da radimo toliko dugo jer svako ko je došao je već i otišao...I drugu opciju- još jedan vikend bez supruga.

A ovaj put turnir i njegova zamisao meni stvalja u glavu sasvim druge planove, ovaj put ću se dobro pripremiti, ma kupiću i suncobran, ako treba i šator, ima i da roštiljamo u obližnjem parku, ma poneću sve moguće zanimacije i napravićemo od toga pravi spektakl.

Nadam se da sam uspela da vam dočaram kako se i meni promenio pogled na svet. I kako sam pronašla sasvim novi način da zavolim neke segmente svog života koje ranije i nisam toliko volela. Niti cenila...

Podelila sam neke malene lekcije koje sam naučila do sada i iskreno se nadam da ste i vi neke prepoznali kod sebe. 

Biću više nego srećna da ih čujem, kao i uvek jednostavnim pritiskom na "reply".

Budite mi dobro, zdravo i bezbedno!

I javite mi ako išta mogu da uradim za vas :)

Nevena