|
Ovih dana sam se sklanjala u tišinu. Bila mi je preko potrebna, pa su svaki mogući slobodni trenuci bili vrlo tihi. Moglo se samo čuti šuškanje lišća dok setam pored reke, rapavi zvuk listova knjige dok okrećem novu stranicu ili jednostavno moje disanje, jer sam se trudila da što više spavam.
Često su moji novembarski dani takvi, a ovaj je posebno dao znak da treba da se primirim. I utišam.
Da ne treba da budem akter već posmatrač.
Da nije smak sveta ako nešto propustim.
Da se neće desiti čudo ako dam sebi dan odmora, tek onako.
Da se može sve stići i da se sigurno može nešto i odložiti, jer vrlo malo stvari je zapravo hitno, alarmanto, priority...
Da se ne mogu svi konci držati u rukama, a da se neki trebaju pustiti i stege otpustiti.
Za osobu poput mene koja ima rokovnik od kada zna da piše, ovi dani su ozbiljna lekcija. A lekcije su tu sa razlogom, zar ne?
I...
Verovatno neću stići da završim sve što sam želela do kraja godine.
Gotovo sigurno da se neki započeti projekti ipak neće uskoro ostvariti.
Neki dogovori će i dalje biti na standby-ju, ali ništa zato.
Krećem se - osluškujem - posmatram - radim - odmaram i bez velikih reči i zaključaka vam žaljem zagrljaj, onaj iskreni i lekoviti.
|
