Juče sam na Instagam profilu podelila sliku iz lokalnog kafića gde piše da je uvek vreme za kafu. 

Iskrena da budem, meni nije baš uvek vreme za kafu, nego je pijem nakon doručka jer sam naučila da je tako zdravije. 

Tema koja je obuhvatila tu fotografiju je zapravo ta kako je kafa postala još jedna nepoznanica za mene pri dolasku u Ameriku. Do tada sam pila instant ness kafu i to sa dve kašičice šećera i mlekom, kakva se i služi u kafićima u Srbiji i okolnim zemljama. 

Ovde to uopšte nije bio slučaj. Em sve moraš uglavnom sam da dodaš, em nema tih opcija na koje smo navikli, sa kojima smo rasli :)

Tako da je bilo potrebno naučiti piti kafu u Americi i to je za mene dugačak proces učenja i razvoja :) Ali prijatan, moram da naglasim. 

Osim što kravlje mleko ne pijem skoro 3 godine, beli šećer izbegavam koliko god je moguće, ta dva sastojka ne čine kafu kakvu danas pijem.

Sa današnjeg stanovišta, mnogo sam bliža pravoj kafi nego što sam bila sa onom, krajnje nezdravom.

Ali, moj put se od ness instant kafe zapravo sada sveo na nesspreso koja je za sada nešto najbolje što sam iskusila :) 

Do tada je kroz našu kuću prošla gomila turske (domaće) kafe, kao i mnogo različitih kapsula za Keurig- najpopularniju kafu u Americi, za kućnu upotrebu.

Naravno da sam iskusila van kuće razne kafiće i kafe, i nisam zaobišla Starbucks. Ali, tamo sreću nisam našla.

Danas sam neko ko daleko više ceni male kafeterije i lokalne kafiće, nego velike popularne lance, odnosno franšize.

(Ipak, planiram da naredne nedelje sa vama podelim šta me je oduševilo kod Starbuscka, ali se ne uklapa u ovu temu.)

Druga stvar vezana za kafu u Americi je ta što su količine kafe ogromne. Dakle, kada kupiš kafu, ti si kupio zalihe kafe. Jedna mala kafa je oko 3,5 dl, a velika je oko 7dl. 

Treća stvar je da ćeš u 99% slučajeva kafu piti iz plastične ili papirne čaše. Čak i kada uzimaš kafu za "ovde".

Juče u tom kafiću sam slučajno upoznala prvog Amerikanca koji zna nešto o istoriji naših zemalja. Osim toga, zna i naše sportiste, ističe mi košarkaše... Dodatkli smo se teme života u Americi i on sam kaže kako je sve takmičarski napravljeno. Kako se već pri edukovanju dece na primer ističu Indijci jer oni svoju decu šalju na silne kurseve i kako i subotom idu u školu.

Sve sam ja to već čula ranije od više njih, ali mi je posebno simpatično kako je jedan stranac podelio sa mnom svoje mišljenje iako se ne poznajemo.

Totalno je skrenuo sa "američkog" ponašanja koje me inače nekad izluđuje i o kojem sam pisala već- odnosno o tome kako niko neće ništa da ti kaže, nego te sve ostave da sam skontaš. "It is up to you"- odnosno sve zavisi od tebe i tvog izbora. A ponekad ti stvarno treba neko da te uputi. Što je više nepoznanica, to ćeš se češće naći u zabludi.

Dok je on meni pričao o tome kako je dobro da su deca puno u školi i mnogo uče, ja sam i dalje prebirala u glavi koliko nisam sigurna da je to dobro. Šta je najvažnije? Da su deca pametna ili srećna? Da su deca deca ili odrasli? Zavisna od roditelja ili što pre samostalna? Koji model odrastanja je najbolji za koga?

Otišla sam predaleko, ali ipak ću se vratiti prošloj nedelji i šoping groznici.

Sećate se da sam pominjala kako želim Apple Watch? I kako tražim dobru ponudu? E pa, nađeno :) Evo ga na mojoj ruci :)

Iako godinama nisam nosila sat, jer bože moj-  lepi ljudi ne nose sat :))) Uopšte ne znam odakle mi ta floskula, ali eto naišla mi je sad, a sigurno sam je ranije čula i izrekla milion puta. 

Elem, zašto sam želela sat? Iz dva razloga- prvi je da se oslobodim telefona a opet da budem dostupna kada je bitno. I to će ovaj sat da mi pruži :)

Drugi je taj što sam krenula u pripreme za polumarton i on će mi pomoći pri merenju tempa, otkucaja srca i naravno distance koju sam prešla. Dok vi budete čitali ove redove, ja odoh da testiram :)

Ali, ono što nisam znala je da će mi ovaj sat doneti i dodatne troškove :)

Evo ne znam kako to do sada nisam naučila, ali makar želim da vi naučite preko mene, ne na svojim leđima, ako je moguće. 

Da bi mi sat pružio onu prvu opciju, potrebno je da mu obezbedim internet preko kojeg će biti povezan sa mojim telefonom :)

Kada pričamo o skrivenim troškovima ( hidden fees ), oni su toliko česti da su već počeli da prave reklame sa rečenicom "no hidden fees" odnosno bez dodatnih troškova.

Prva stvar na koju sam se predugo navikavala je da cena koju vidiš na polici nije ona koju ćeš platiti na kasi, jer je cena koju gledaš bez poreza. A porez je u svakoj državi drugačiji, i kod mene je to 8,25%.  

Druga stvar je naravno registration fees, koji se plaća za sve  moguće kurseve, obuke, škole ili vrtiće. Postoje i activation fees- to je na primer kada kupiš telefon, ili instaliraš internet ili šta već. Fees može i banka da ti naplati, nekad čak i greškom. I dobro je znati, da ako ti banka na primer skine pare jer na računu imaš ispod dozvoljenog limita, ti imaš rok od 24 sata da pare staviš na račun i onda možeš da zoveš i tražiš da ti vrate taj novac koji su skinuli ( "despute fee").

Kako smo ušli u sami kraj ove decenije, volela bih sa sa mnom podelite svoje američke ambicije i snove za naredni mesec, godinu ili deceniju :)

Ja ću da razbijem led, nemojte ni vi da se stidite, ostaće među nama :)

U narednih mesec dana: planiram da proputujem, uživam sa porodicom, družim se, istražim, naučim i podelim :)

U narednih godinu dana: planiram da postanem vlasnica Zelene karte, završim e-book, napišem mnogo korisnih tekstova, upoznam puno divnih ljudi i istrčim polumaraton i odem u NYC.

Decenija: da budem ponosna na sve što se desilo kao što danas jesam kada se osvrnem. 

Želim vam sve najbolje i čujemo se, ako ne pre, sledeće srede :)

Nevena